Свети Игњатије Богоносац

Овај светитељ назван је богоносцем јер је стално у срцу и на уснама носио име Бога живога, а и зато што га је, као малог, Исус Христос држао на рукама. По предању, Господ је учећи своје ученике смерности, узео једно дете, ставио међу своје ученике и рекао: Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небескоме (Мат. 18,4). То дете био је Игњатије. Када је одрастао био је ученик светог Јована Богослова, а касније епископ у Антиохији где је први увео антифонски начин појања у цркви. То је појање за две певнице, тако да кад на једној страни појање престане, на другој почиње, а овај се начин светом Игњатију чудотворно открио. У то време је цар Трајан, пролазећи кроз Антиохију у ратном походу против Персије, чуо за светог Игњатија и покушао да га, саветима и претњама, чак и понудом сенаторске титуле, окрене од вере. Кад није успео, наредио је да га окованог пошаљу у Рим и баце у арену пред звери. Тешки пут од Антиохије до Рима светитељ је провео у молитвама и жељи да страда за свога Господа. Лавови су га растргли у римској арени 106. године. Од светитеља и мученика остало је само неколико костију и његово срце испуњено за Господа Исуса.

Свети Стефан

Свети првомученик и архиђакон Стефан, био је Јеврејин и сродник апостола Павла. Први је од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Зато је и прозван архиђаконом. Својом вером чинио је многа чудеса међу људима, а својим противницима Јеврејима супротстављао се мудрошћу и силом Светог Духа. Оптужен је да је хулио на Бога и на Мојсија, а уз помоћ лажних сведока и осуђен. Светитељ се, озарен својом вером обратио народу и говорио о многим доброчинствима која је Бог учинио народу Израиља и назвао их издајницима и крвницима Христовим. Убрзо после тога извели су га из града и каменовали. Међу мучитељима налазио се и његов сродник Савле, касније апостол Павле. Стефанову мученичку погибељ гледала је са неког удаљеног места и Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и усрдно се молила Богу за овог страдалника истине и вере. Тело светог Стефана кришом је узео и сахранио на свом имању потајни хришћанин и кнез јеврејски Гамалил.

Свети Василије

Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у време цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.
Поставши чврсти поборник православља,луча моралне чистоте и верске ревности, овај умни богослов се с правом назива Велики. Живео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цветне, на Велики четвртак и на Велику суботу.
Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године.

Свети Јован Крститељ

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.
Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.
ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ која је крстила Господа
Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.
Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом. Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:
У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео. А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.
А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала. Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

Свети Сава

Растко Немањић, Свети Сава, син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен је 1169. године. Док је био још сасвим млад тежио је духовном животу због чега је одбегао у Свету Гору и замонашио се, а потом прешао цео подвижнички устав. Следећи пример свога сина, Стефан Немања отишао је такође на Свету Гору, ту се замонашио и умро као монах Симеон.
Сава је издејствовао код цара и патријарха независност српске цркве и постао први Архиепископ српски. Заједно са својим оцем подигао је манастир Хиландар, а потом и друге манастире, цркве и школе по целој Србији. Путовао је два пута на поклоњење у Свету Земљу, мирио своју браћу завађену око власти, мирио Србе са њиховим суседима. Стварајући српску цркву стварао је тиме и српску државу и културу. Уносио је мир међу балканске народе због чега су га сви они волели и поштoвали, а српском народу је дао хришћански дух који није пропао са пропашћу српске државе.
Свети Сава умро је у Трнову на Богојављење 1236. године. Краљ Владислав пренео је његово тело у манастир Милешеву. После 359 година, силни Синан-паша спалио је светитељеве мошти на Врачару, али је светосавски дух од тада још јаче заживео у народу.

Часне вериге светог апостола Петра

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12). Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналија патријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград. И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Нерон мучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

Света Три Јерарха

Света три јерарха, заправо су светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти, а сваки од њих има свој дан празновања у месецу јануару. Овај заједнички празник сва три светитеља установљен је у XI веку у време цара Алексија Комнена због чудне расправе у народу око тога који је од тројице светих највећи: Григорије због дубине ума, Василије због чистоте и храбрости или Златоусти због чудесне речитости и јасноће излагања вере. Њихове присталице су се чак и различито називали: Василијани, Григоријани и Јованити.
Промислом Божјим овај спор је решен на корист Цркве и славу светитеља, јер се они, сваки понаособ, а потом сва тројица, јавише епископу евхаитском Јовану речима да су они једно у Бога и да међу њима нема ништа противречно. Посаветовали су епископа да им напише једну заједничку службу и одреди заједнички дан празника. Тако је међу народом спор срећно решен и одређен 12. фебруар, као заједнички празник ових светитеља. Прослављају га сви православни, а у Грчкој је то највећи национални и школски празник.

Свети Трифун

Рођен је у селу Кампсади у Фригији, у сиромашној сељачкој кући. У детињству је чувао гуске, али је увек носио у себи велику благодат Божју, јер је могао исцељивати болести на људима и стоци и истеривати из њих зле духове. У то време завладао је Римским царством цар Гордијан чија се ћерка Гордијана тешко разболела пореметивши умом. Многи лекари покушали су да јој помогну, али нису успели. Зли дух једном из ње проговори и рече да га само Трифун може истерати, те доведоше многе људе из царства са тим именом. Тек кад се, по Божјем промислу, појавио млади Трифун из Кампсаде, успео је да излечи девојку, а срећни цар га је обасуо многим даровима Све то богатство, младић је на повратку разделио сиромасима, а наставио да чува гуске и да се моли Богу.
Када је на римски престо дошао христоборни цар Декије, свети Трифун је много пострадао и много мучен за Христа, али је сва та мучења радо подносио говорећи: "О кад би се могао удостојити, да огњем и мукама скончам у име Христа Господа и Бога мога". Мучитељи су га најзад осудили да буде посечен мачем. Пред смрт он се помолио и предао душу своме Творцу, 250. године.

Сретење Господње

Код Хришћана, Сретење Господње се слави на 40 дан од Божића. Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.
Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару.

Свети Симеон

У време цара Птоломеја Филаделфа светитељ Симеон је, као један од знамените седамдесеторице, изабран да преведе Библију са јеврејског на грчки језик. Радио је савесно свој посао, али кад је преводио пророка Исаију збунио се од речи "дјева ће затрудњети и родиће сина", и одлучио да напише "млада жена". У том тренутку јавио се Симеону анђео Божји и објаснио му да је пророчанство истинито и да ће се у њега уверити јер, по Божјој вољи, неће умрети док не види Месију рођеног од девојке.
Обрадован овим гласом са неба, праведни Симеон оставио је пророчанство неизмењено и захвалио Богу што ће видети Обећанога. Када је Дева са Младенцем дошла у храм јерусалимски Дух Божји јавио је Симеону срећни догађај. Радосни старац узео је Христа у руке, а потом замолио Бога да га срећног, отпусти из овог живота. Убрзо затим издахнуо је свети Симеон, и овај праведни старац сматра се и данас заштитником мале деце.

Светих 40 мученика - Младенци

На овај дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијстих, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана 320 године, њих четрдесет није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агриколија наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агриколија и разбио му зубе.
После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро. Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је Хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агриколија решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро. Опаки наум је извршен.
Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.
Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.
На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са неким прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом малом царству, својој кући, венци мученички, јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе у Царству Христовом.
Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

Лазарева субота - Врбица

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.
Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.
Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Ђурђевдан

Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину где је дечак одрастао и већ у двадесетој години доспео до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, али је млади Ђорђе ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин.
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године. Многа чудеса дешавала су се од тада на његовом гробу. Господ га је, због његове искрене и непоколебиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.
Данас је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба. Кићење капија и улазних врата венчићима од пољског цијећа само је једна од светковина којих је на дан светог Ђорђа, који је убио аждаху, више него на било који други прољећни празник.
Ђурђевдан обилује светковинама и обредима из древних, претхришћанских времена поготово у сточарским предјелима. У тим крајевима су и до данас уз Ђурђевдан сачувани обичаји који свједоче о светковини општег буђења у природи – обредна прва мужа оваца, жртвовање јагњета, ритуално купање, ђурђевдански уранци крај кладенаца или чесама као природних светилишта, дјевојачко плетење вијенца уз пригодно ´вјенчево пјевање´ (´O Ђурђеву уранак се спрема, ништа љепше од прољећа нема!´).
Велики празник Ђурђевдан је и од такозване диобне важности, јер узима се као завршетак зимљој половини године, односно почиње љетња половина године – ђурђевданско полугође када се пале и ´мангупске фуруне´ (почиње топло вријеме). На Ђурђевданак (хајдучки састанак) и Митровданак (хајдучки растанак) некада се и држави плаћао данак – два пута годишње – за Ђурђевдан и Митровдан. Марва се на Ђурђевдан шибала врбовим и дреновим прућем ради здравља и напретка стада и крда. У неким крајевима стока се кадила тамјаном, а у мравињак су закопавали сточни колач (сточни поскур), грумен соли и живо кокошје јаје да преноће, не би ли се стока патила (множила) као мрави (колико мрава – толико брава).

Свети Марко

Био је сапутник и помоћник апостола Петра који је у својој посланици Марка назвао својим духовним сином. Кад је Марко био са Петром у Риму, замолише га верници да им напише спасоносну науку Господа Исуса и Његов живот и чудеса. Марко је написао Свето Јеванђеље које је и апостол Петар посведочио као истинито, и тада Марка поставио за епископа и проповедника у Мисиру. Мисир је у то време био у мраку незнабоштва, гатарства и идолопоклонства, али је Марко уз помоћ Божју посејао семе хришћанства по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дошао је Марко у Александрију и ту основао цркву, поставио епископа, свештенике и ђаконе, те и овде учврстио хришћанство. Своје проповеди поткрепљивао је многим чудесима и добрим делима. Бежао је од прогона у Пентапољ, а потом поново у Александрију. Незнабошци су тада ухватили Марка и уз силне погрде вукли га улицама Александрије. Сав рањав и крвав доспео је у тамницу где му се јавио анђео небески, а потом и Господ Исус крепећи га речима: "Мир теби Марко, јеванђелисте мој!" Марко ја одговорио:''Мир и Теби Господе мој, Исусе Христе!"
Сутрадан су поново почели да га муче, али он је издахнуо и отишао у бољи свет.

Свети Василије Острошки

Рођен, је у Поповом Селу у Херцеговини, од простих и благородних родитеља. Од малена био је испуњен љубављу према вери и Цркви, а када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог озбиљног подвижничког живота, а доцније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског. Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вернике чувајући их од турске свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот, уз топле молитве и бригу за своје вернике.
Умро је у XVI веку, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују и притичу им и хришћани и муслимани. У Острогу се, сваке године на Тројице, одржава велики народни сабор.
Молитва Светом Василију Острошком
Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског.
Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагријешисмо много, сагријешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелнма и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства.
Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај грјехова и спаси нас од адске пропасти.
Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом сада и свагда и на вјекове, Амин.

Свети Јеремија

Рођен је шест векова пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је да пророкује у време цара Јосије, у својој 15 години. Стално је прогањан, јер је пророковао многе несреће царевима и великашима због њихове вере у лажне идоле и приношења деце на жртву тим идолима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му се тело вући несахрањено изван зидина Јерусалима; потоњем цару Јехонију да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом и тамо умрети.
Кад је на престо у Јерусалим дошао цар Седекија, Јеремија је прорекао пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилонаца. У долини Тотеф под Јерусалимом, на месту где су деца клана као жртве идолима, прорекао је скори пад Јудејског царства. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, град разоре и опљачкају, много људи убију, а робље одведу у Вавилон. Пророк Јеремија узео је кивот из храма и сакрио га на брду Нават где је умро Мојсије, а огањ из храма сакрио је у један дубок бунар. Неки Јевреји одвели су га у Мисир, где је пророковао пропаст мисирских идола и долазак Деве са Младенцем. Ту, у Мисиру, Јевреји су каменовали светог Јеремију и ту је сахрањен. По предању, цар Александар Велики посетио је гроб пророка Јеремије. По царевој наредби Јеремијино тело је пренето и сахрањено у Александрији.

Свети Јован Богослов

Син је рибара Заведеја и мајке Саломије. Јован је, са својим братом Јаковом кренуо за Христом и никад га више није напустио. Једини је са светом Богомајком остао под крстом распетог Господа, а потом је брижно чувао и служио светој Деви све до њеног успенија. Касније је отишао у Ефес и надахнуто проповедајући, многе је преобратио у хришћанство. У прогонству на острву Патмос написао је чувено Јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве поново је био слободан и вратио се у Ефес где је наставио своје дело христијанизације незнабожаца.
Кад је свети Јован имао већ више од сто година, изашао је са својих седам ученика из Ефеса и наредио им да ископају гроб у облику крста. Потом је старац легао у гроб и његови ученици су га сахранили. Верници су касније отворили Јованов гроб, али тело није било у њему. Једино се, сваке године 21. маја, од његовог гроба дизао неки ситни прах, мирисан и лековит. Тим прахом народ је лечио многе болести.

Свети Никола летњи

Овај славни светитељ, милостив, мудар и неустрашив свештеник, провео је свој век као анђео Божји. За живота су га већ сматрали светитељем и призивали у помоћ коју је несебично пружао.
Замонашио се у манастиру "Нови Сион" а касније је изабран за архиепископа града Мира у Ликији. У том граду налазиле су се његове мошти од 343. године када се упокојио па све до 1087. године. Те године је, у време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, тело светог Николаја пренето из Мира, ликијскога града, у град Бари у Италији. То је било време најезде муслимана на Ликију. Светитељ се, у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари који је у то време био православни град и под православним патријархом.
При преносу светитељских моштију десила су се многа чудеса, а у овај дан најчешће се спомиње како је свети Никола повратио вид слепом српском краљу Стефану Дечанском.

Свети Ћирило и Методије

Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео, је као официр, десет година међу Словенима (македонским) и тако научио словенски језик. По повратку у Грчку замонашио се, а мало иза тога придружио му се и млађи брат Кирило (Константин). Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповеднике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија. Они су убедили прво Кагана и његове доглавнике, а затим и много народа превели у хришћанство. По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова, и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире веру Христову, а умножене црквене књиге поделили су свештеницима да уче омладину. На папин позив стигли су у Рим, где се Ћирило разболео и умро 14. фебруара 869. године.
Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вере међу Словенима све до смрти 6. априла 885. године. Његово дело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију (Охрид) и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија. Ширили су веру и писменост међу Словенима.

Свети Цар Константин и Царица Јелена

Одмах по доласку на престо, имао је цар Константин три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву, и Византију. Пред борбу са Максенцијем, по предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику победу. Одмах потом Константин је издао знаменити Едикт у Милану 313. године, којим је престао прогон хришћана После победе над Византијом, саградио је диван престони град на Босфору и назвао га Константинопољем. Када се цар тешко разболео, јавили су му се апостоли Петар и Павле и саветовали да га епископ Силвестар крсти. После тога страшна болест нестала је са његовог тела.
Света Јелена, царева мајка, радила је много за веру Христову, а када је била у Јерусалиму пронашла је часни крст Господњи и сазидала цркву Васкрсења на Голготи, а потом и многе друге цркве на Светој Земљи. У својој 80. години умрла је ова света жена 327. године, а цар Константин поживео је још десет година иза своје мајке. Умро је у граду Никомидији 337. године, а сахрањен у цркви Светих апостола у Цариграду.

Свети Цар Лазар - Видовдан

Један је од српских великаша који су владали српским царством после Душана Силног. По смрти цара Уроша, патријарх Јефрем је, тадашњег кнеза Лазара, крунисао за српског цара. Лазар је слао: изасланство у Цариград са монахом Исаијом и молио да се скине анатема са српског народа. Саградио је многе цркве, а најпознатије су Раваница и Лазарица. Обновио је Хиландар и Горњак, а био је ктитор и руског манастира Пантелејмона.
Лазар је стално ратовао са тадашњом моћном турском силом, али је, 28. јуна на Косову, српска војска изгубила битку, а турски цар Мурат посекао је светог мученика Лазара. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је носио са собом и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата 1942. године, његово тело пренето је у Београд, где је почивало све до 1988. године, када је преко свих српских земаља и области кренуло поново на Косово у ман. Грачаницу. Одатле је 1989. пренето у Лазареву задужбину ман. Раваницу, код Ћуприје, где и данас почива.
Дaн 28. jyн (15. jyн) нaш нaрoд нaзивa Видoвдaн. Oвaj дaн je и y истoриjи и y лeгeнди пoзнaт кao дaн кaдa сe oдигрaлa Koсoвскa биткa и кaдa je прoпaлo српскo цaрствo, o чeмy имa мнoгo књигa, причa, лeгeнди и нayчних тyмaчeњa. У прaвoслaвнoj цркви сe нa oвaj дaн нe спoмињe ни Вид, ни Видoje нити Витyс, нити je кaквa слyжбa тoм свeцy сaстaвљeнa, нити тaj свeтaц имa свoг трoпaрa. Meђyтим y кaтoличкoj цркви, нa тaj дaн сe спoмињe свeти Витyс пa сe прeтпoстaвљa дa сe oвaj свeтaц зaдржao y нaшeм нaрoдy. Нaрoднo прeдaњe вeли дa je Mилoш Oбилић нa Kнeжeвoj вeчeри, нoћ yoчи кoсoвскoг бoja рeкao Kнeзy Лaзaрy: "Сyтрa je Видoв дaн, видeћe сe кo je вeрa a кo je нeвeрa".
Српскa прaвoслaвнa црквa нa oвaj дaн чини спoмeн прoрoкy Aмoсy и свeтoм Kнeзy Лaзaрy.
Нa Видoвдaн никo нe пeвa, нe игрa и нe вeсeли сe; тoгa дaнa нaрoд сe присeћa рaтникa и изгинyлих нa Koсoвy, a oбичaj je биo дa сe oбилaзe и грoбљa рaтникa пoгинyлих y бaлкaнским рaтoвимa. Нa Koсoвy сe вeли дa yoчи Видoвдaнa, y глyвo дoбa нoћи, свe рeкe пoтeкy зa чaсaк црвeнo кao крв. Нa Koсoвскoм Пoљy, нa мeстy биткe, рaстe црвeни, кoсoвски бoжyр, кojи нe мoжe дa рaстe ни нa кoм дрyгoм мeстy. Нa Видoвдaн кyкaвицa прeстaje дa кyкa зa кoсoвским jyнaцимa.

Ивањдан

Шест месеци пре свог јављања у Назарету Пресветој Деви Марији, велики Гаврил, анђео Божји, јавио се првосвештенику Захарији у храму јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, анђео је објавио чудесно зачеће бездетне старице, Захаријине жене Јелисавете. Захарија није одмах поверовао речима које је чуо и остао је нем све до осмог дана по рођењу детета. Кад су се сакупили рођаци због обрезања и давања имена младенцу, отац Захарија, будући нем, написао је на дашчици име Јован и истога тренутка проговорио. Из Захаријиног дома који се налазио између Витлејема и Хеврона, расчуло се о овим чудним догађајима по целом Израиљу, те је глас стигао и до Ирода, који је наредио да се покољу деца по Витлејему. Наредио је да пронађу и Јована, али је Јелисавета успела да сакрије дете. Разјарен Ирод послао је џелате у храм по Захарију, и они су га уз пут убили. Јелисавета је, са својим сином Јованом, успела да побегне и да се сакрије у некој пештери. Ту је ускоро преминула и дечак је остао сам у пустињи на старању Бога и анђела Божјих.
O Ивaњдaнy плeтy сe вeнци oд ивaњскoг цвeћa, и њимa сe китe стaje, a yoчи тoгa дaнa чoбaни пaлe брeзoвe лилe (вaтрe), пa oбилaзe тoрoвe и oвцe гдe чyвajy стoкy, a зaтим сe пeњy нa висoвe и игрajy свaкojaкe игрe oкo тих пoбoдeних мaшaлa. Oвo пaљeњe мaшaлa зa Ивaњдaн дoвoди сe y вeзy сa пaљeњeм бaдњaкa yoчи Бoжићa чимe сe хoћe рeћи дa зимскo, бoжићнo сyнцe нe сja тaкo висoкo кao лeтeњe, ивaндaњскo, нити oнaкo тoплo грeje. A штo сe o Ивaњдaнy плeтy вeнци oд ивaњскoг цвeћa, тимe сe свaкaкo жeли пoкaзaти дa je прирoдa y рaзвojy дoшлa дo свoje нajвишe тaчкe (нa срeд лeтa), и дa сe прирoдa тимe oвeнчaвa, кao штo нa вeнцe (свaдбeнe) трeбa дa пoмишљajy и oни кojи сy зa oвeнчaвaњe, тj. зa жeнидбy и yдajy.
У вeнцe oд ивaњскoг цвeћa стaвљa сe и бeли лyк, дa кyћy чyвa oд грoмa. Дeвojкe y вeнaц стaвe и црвeнy рyжy, дa би билe црвeнe кao рyжa, или глeдajy крoз вeнaц рaђaњe сyнцa, дa би билe рyмeнe кao сyнцe. Kojoj дeвojци yкрaдy вeнaц y тoкy нoћи, yдaћe сe тe гoдинe.
Mисли сe дa je Ивaњдaн тaкo вeлики прaзник дa сe сyнцe oд вeличинe и стрaхa три пyтa yстaви тoгa дaнa.

Свети Петар и Павле - Петровдан

Свети апостол, Петар, рођен је у Витсаиди. Био је рибар и звао се прво Симон. Господ му је дао име Киф или Петар (Јов. 1,42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мат. 16, 16). Његова вера се постепено утврђивала, јер када је Господ изведен пред суд, Петар га се три пута одрекао, али се због тога покајао и постао потом силни и неустрашиви проповедник Јеванђеља После једне његове беседе три хиљаде људи се обратило у веру. Проповедао је у Палестини, малој Азији, Илирику и Италији. Помагао је и вером исцељивао људе. По заповести цара Нерона Петар је разапет на крст, а он сам молио је џелате да га разапну главом окренутом на доле, сматрајући себе недостојним да умре као његов Господ.
Свети апостол Павле, рођен је у Тарсу у племену Венијаминову. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ хришћана. Када се чудесно обратио у веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Много је страдао и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: "Не живим ја, него Христос у мени". Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.
Српске Лиле
У многим српским крајевима се пале Лиле за Петровдан. У ведама наилазимо на исти обичај, а зове се раса-лила (Рас и лила). У истим "индијским" списима, налази се и божанство Говинда, које се рађа када се Хари Кришна или Крсна (крсна слава, кршњак код Срба), умива млеком!
И Пeтaр и Пaвлe прaзнyjy сe y исти дaн, 12. jyлa (29. jyнa). Oсим тoгa, Пeтрy сe држи пoмeн и 29. jaнyaрa (16. jaнyaрa), кojи сe дaн нaзивa Пeтрoвe Чaснe Вeригe, кaдa сe oдaje пoштoвaњe oним oкoвимa - лaнцимa, кoje je Пeтaр кao сyжaњ нoсиo y jeрyсaлимскoj тaмници. Нeки хришћaни сy сaчyвaли тe лaнцe и зa врeмe цaрa Koнстaнтинa прeнeли их y Цaригрaд.
Oд aпoстoлa Пeтрa oстaлe сy двe пoслaницe, "Сaбoрнe пoслaницe Пeтрoвe", кoje сy придрyжeнe књигaмa Нoвoг зaвeтa. Римoкaтoличкa црквa смaтрa свeтoг Пeтрa зa првoг римскoг пaпy, a свe oстaлe, кaсниje пaпe, кao нaслeдникe свeтoг Пeтрa, a нaмeсникe Христoвe.
Пo нaрoднoм вeрoвaњy oд Вeрижицa (Чaсних Вeригa) нaстaje блaжe врeмe, jeр Бoг yсиjaним вeригaмa пoчињe дa зaгрejaвa зeмљy. У мнoгим мeстимa, Вeригe сe смaтрajy зa вeлики прaзник.
Koсoвскo стaнoвништвo прaзнyje Вeрижњaкe збoг кyгe, y нeким сeлимa збoг грoмa, a стoчaри их прaзнyjy збoг стoкe. Ko нoси oдeлo кoje je шивeнo нa Вeрижњaкe, вeрyje сe дa ћe пoгинyти oд грoмa.
Пo лeгeндaмa, свeти Пeтaр je дoбиo кљyчeвe oд рaja. Oн je пoстaвиo кoвaчa нa Meсeц; нeбeскa слaмa (Mлeчни Пyт) и нeбeски крст (сaзвeжњe Лaбyдa) сy њeгoви; oн чyвa стyб нa кoмe je зeмљa, дa гa привeзaни црни пaс нe прeгризe; прeрyшeн пyтyje пo свeтy и кyшa љyдe; дoнoси тoплo врeмe дa зрy житa. Љyди сe зaклињy имeнoм свeтoг Пeтрa.

Свети Прокопије

Рођен је у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке и звао се Неаније. По очевој смрти мајка га је васпитавала потпуно у духу идолопоклонства, па је у војничкој служби код цара Диоклецијана достигао чин војводе. Прогонио је хришћане и на једном таквом задатку на путу према Александрији десио се у ноћи јак земљотрес, а војводи се јавио Господ и показао му крст на небу. Од тог тренутка цео његов живот постао је борба за крст и хришћанство. Када је због тога доспео у тамницу јавио му се поново Господ и крстио га именом Прокопије. Незнабошци су тада бацили у тамницу и дванаест хришћанки, које је Прокопије учио вери Христовој и томе како ће примити мученички венац. Зато се у чину венчања спомиње и свети Прокопије. Ове жене су страшно мучене, а Прокопијева мајка, гледајући њихове муке и храброст, примила је крштење и свих тринаест жена су погубљене. Свети Прокопије се усрдно молио за њих и за све друге невољнике. Посечен је 21. јула 303. године у Кесарији палестинској.

Свети Арханђел Гаврило

Мисли се да је празновање овог дана установљено још у Светој Гори у IX веку поводом јављања овога арханђела у једној ћелији, где је прстом у камену написао песму Богородици. Песма се звала "Достојно јест" па се ова ћелија и данас тако зове. У вези са овим помињу се и остала јављања арханђела Гаврила као јављање Мојсију кад је саопштио овом изабранику Божјем како је створен свет, а Мојсије то записао у књизи Постања. Јавио се и пророку Данилу и јавио тајне о будућим царствима и доласку Спаситеља, а потом светој Ани да ће родити преблагословену и пречисту Деву Марију. Много пута јављао се Светој Деви док је боравила у храму јерусалимском. Првосвештенику Захарији јавио је рођење сина, светог Јована Крститеља, а Светој Деви у Назарету саопштио је благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа. Јавио се праведном Јосифу, пастирима код Витлејема, женама мироносицама и, најзад, самом Господу у врту Гетсиманском када га је, као човека, крепио пред његово страдање.

Свети Илија

Боговидац и чудотворац, родом из племена Аронова из града Тесвита, због чега се још зове и Тесвићанин. Када се Илија родио његов отац Савах, видео је око њега анђеле који га повијају огњем и хране пламеном, што је било знамење његовог пламеног карактера и силе огњене. Младост је провео у дубоком размишљању и молитви, често сам у пустињи.
У то време јеврејско царство било је подељено на два дела: једно са престоницом у Јерусалиму, а друго у Самарији. Свети пророк Илија ту се сукобио са израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Они су се клањали идолима и одвраћали народ од праве вере. Великим чудесима Илија је доказао силу и власт Божју. Затворио је небо и киша није падала три и по године, а огњем са неба запалио је жртву Богу своме. Молитвом је потом послао кишу на земљу, чудесно умножио брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсао јој умрлог сина. Цару Ахаву и његовој жени Језавељи прорекао је ружну смрт, што им се и десило. На Хориву разговарао је пророк Илија са Богом и чуо му глас. Пред смрт је узео за наследника у пророчком звању Јелисија и, најзад, отишао на небо у огњеним колима, са огњеним коњима.
Прaзник oвoг вeликoг прoрoкa прoслaвљa сe 2. aвгyстa (20. jyлa) и зoвe сe Свeти Илиja.
Kaд грoм yдaрa, кaжy љyди дa свeти Илиja пo зaпoвeсти Бoжjoj гaђa ђaвoлe ("Узврдao сe кao ђaвo испрeд грoмa!"), зaтo сe нe вaљa крстити кaд грoм пyцa, дa сe ђaвo нe би сaкриo пoд крст, y кojи грoм нeћe yдaрити.
Зa свeтoг Илиjy сe вeрyje дa je брaт Oгњeнoj Maриjи и свeтoм Пaнтeлиjи. (Нa Koсoвy кaжy: и Блaгoj Maриjи). Вeрyje сe дa би oн свe пoпaлиo и пoбиo, сaмo кaд би знao кaд je њeгoв дaн, aли мy сeстрa Maриja нe дâ дa тo дoзнa.
Дaнe o свeтoм Илиjи, пo три дaнa прe и три дaнa пoслe, y нaрoдy зoвy "крeсoви", и тaдa жeнe нeћe дa пeрy кoшyљe дa сe нe би "искрeсaлe" (искрзaлe). Meђyтим, и вaтрe кoje сe пaлe yoчи Ивaњдaнa, Видoвдaнa, Ђyрђeвдaнa, нaзивajy сe крeсoви.
Свeтoг Илиjy кao eснaфскy слaвy слaвe ћyрчиje и кoжyхaри, a слaвe гa и вoдeничaри.

Блага Марија

Овaј дaн јe зaпрaво спомeн нa Мaрију Мaгдaлeну . Онa јe билa родом из горских прeдјeлa Сиријe, око грaдa Мaгдaлe, због чeгa јe и добилa имe Мaгдaлeнa. У својој млaдости јe билa грeшницa aли ју јe Исус избaвио од гријeховa. Кaснијe јe постaлa њeговa учeницa, прaтилa гa јe и слушaлa њeговe проповјeди. Нaкон Христовог вaскрсeњa, онa постaјe проповјeдницa, путујe и у Рим дa цaру Тибeрију црвeним јaјeтом објaсни Христово вaскрсeњe. Том приликом, онa јe прeд цaрeм оптужилa прокурaторa Понтијa Пилaтa, који нијe хтио дa зaштити Исусa, нeго му јe нeвином изрeкaо смртну кaзну. Кaснијe јe Пилaт лишeн свог високог достојaнствa и прогнaн јe у зaпaдну Европу, гдјe јe и скончaо. Из Римa јe Мaријa Мaгдaлeнa отишлa у Ефeс, код aпостолa Јовaнa Богословa и ту јe нaкон нeког врeмeнa умрлa.
Блaгa Мaријa јe, по нaродном вјeровaњу, сeстрa Громовникa Илијe (свeтог Илијe).

Свети Пантелејмон

Свети Пантелејмон је рођен у угледној и богатој породици која је живела у Никомидији, граду у Малој Азији. Његов отац Евстрогије био је незнабожац, а мајка Евула, хришћанка. Рано је остао без мајке, па бригу о његовом васпитању преузима отац.Пантелејмон је био необично леп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца. Име Пантелејмон, које значи: свемилостиви, заиста му је у потпуности одговарало. Медицину је учио код најчувенијег лекара тог доба, Ефросина, који је био и дворски лекар. Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона.
Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја, старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио.
Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти.
Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу. Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно.
Ово је изазвало завист његових колега лекара, па су га оптужили цару рекавши да је хришћанин. Позвао је Пантелејмона на двор и покушао да га одврати од хришћанства. Пантелејмон је слушао речи земаљског цара, а његов ум и срце били су "пред Царем небеским". Није се уплашио ужасних мука којима му је цар Максимијан претио. Био је смирен, одлучан и решен да пострада за Христа. Није се одрекао своје вере, већ је именом Христовим, ту пред свима, излечио одузетог човека. Цар га је осудио на страшно мучење и смрт. У немоћном, слепом бесу, Максимијан је наредио да се погуби и стари свештеник Ермолај.
Пантелејмон је претрпео невиђене муке, али га је Бог крепио и зацељивао му ране. Кад су га извели на губилиште, Пантелејмон је клекао на молитву. Џелат је замахивао мачем, али није могао да га погуби, јер се мач пред светитељевом главом савијао као да је од воска. Тек кад је свети Пантелејмон завршио молитву и рекао да могу да га погубе, џелат га је посекао. Маслина, под којом је његово тело било сахрањено, се окитила плодом, а на гробу су се дешавала чудесна исцељења.
Свети Пантелејмон је пострадао за Христа 9. абгуста 304. године, а његово име се призива при освећењу воде и јелоосвећењу. Један од најлепших храмова на Светој Гори посвећен је овом светитељу.
На иконама се представља као прелепи младић који у рукама држи кутијицу са лековима, знак лекарске професије.
Празник св. великомученика Пантелејмона се слави 9. августа (27. јула по старом календару). Његове мошти су постале целебне, а име светог Пантелејмона призива се при водоосвећењу и јелеосвећењу заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најлепши храм посвећен овом светитељу налази се на Светој Гори.

Свети Јован - Усековање

У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу.
На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место.
Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу.
Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена.

Свети Јоаким и Ана

Свети Јоаким био је син Варпафира, од колена Јудиног и потомак цара Давида, а Ана, кћи свештеника Матана из колена Левијева, из којег је и првосвештеник Арон. Свештеник Матан имао је три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удала у Витлејем и родила Саломију, Совија се такође удала у Витлејем и родила Јелисавету мајку светог Јована Крститеља, а Ана се удала у Назарет за Јоакима. Педесет година живели су у браку Јоаким и Ана, али без деце. Били су врло имућни, али скромни и тихи људи који су много давали сиромасима и храму. Под старост отишли су заједно у Јерусалим у храм да принесу жртву Богу и тада их је укорио првосвештеник Исахар речима упућеним Јоакиму: "Ниси достојан да се из твојих руку прими дар јер си бездетан". Стари људи су се много ражалостили због ових речи и опет се дадоше на молитву Богу да и њима учини чудо као некада Авраму и Сари, и подари им једно дете за утеху у старости. Бог им је послао анђела небеског да им објави рођење "кћери преблагословене којом ће се благословити сви народи на земљи и кроз коју ће доћи спасење свету". И заиста кроз девет месеци, Ана је донела на свет Свету Деву Марију, мајку Исуса Христа. Јоаким је поживео 80, а Ана 79 година.

Михољдан

Свети Кириак је рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Јован је био презвитер, а месни епископ Петар његов рођак. Овај епископ поставио је младог Кириака за чтеца Саборне цркве, те је младић читајући Свето писмо врло рано почео да се диви Божјем промислу и устројству спасења људског рода. Жеља за духовним животом одвела га је у Јерусалим где је ступио у манастир и од Божјег човека Евстогорија добио почетна упуства о монашком животу. Боравио је у више манастира, ревновао је много за православну цркву и разобличавао разне јереси, а пост и бдење у пустињи били су уобичајени начин његовог дугог живота. Био је крупан и снажан човек иако је често јео само сирово зеље. Пред крај живота боравио је у обитељи светог Харитона где су монаси јели једанпут дневно и то по заласку сунца. Кириак је био понос међу монасима, моћни исцелитељ болних и благи утешитељ невољних. Поживео је сто девет година и упокојио су у Господу 557. године.

Покров Пресвете Богородице

Црква је одувек прослављала Пресвету Богородицу као покровитељицу и заштитницу хришћана, која својим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута помагала је појединцима и народима у рату и миру, и свуда у невољама. Догађај који црква празнује десио се 14. октобра 911. године, у време цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негде у позадини стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одећом покрива народ. Била је одевена у златокрасну порфиру, и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види ''Царицу и госпођу, како се моли за сав свет'', што Епифаније зачуђен потврди. Због тога догађаја уведено је празновање, да нас подсећа на тај тренутак и на стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то, у невољама, од ње молитвено тражимо.

Свети Тома - Томиндан

Један је од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Господа Христа, добила се нова потврда тог чудесног догађаја. Васкрсли Господ поново се јавио ученицима да би уверио Тому. Господ му рече: "Пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран". Тома узвикну: "Господ мој и Бог Moј'' (Јов. 20). После силаска Духа светог, апостоли су коцком одлучивали куда ће ићи на проповед и свети Тома доби Индију. Иако тужан што одлази тако далеко, охрабрен Господом, много је народа тамо обратио хришћанској вери, установио цркву и поставио свештенике и епископе. Између осталих, обратио је и две сестре, жене двојице кнежева Тертијану и Мигдонију. Обе сестре, после много невоља, ослобођене брака поживеле су богоугодно и у подвигу до смрти. Кнез Муздије, Тертијанин муж, коме је апостол крстио жену и сина Азана, осудио је светитеља на смрт. Тако је свети Тома окончао свој земни живот. Пре смрти и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Пошто је стигао касно замолио је да отворе гроб Пречисте, али њено тело не беше тамо. Господ је већ узео своју мајку у насеље небеско. Тако свети Тома својим неповерењем утврди веру у васкрсење Господа, а својом доцњом откри чудесно прослављање Матере Божје.

Свети Сергије и Вакхо - Срђевдан

Ова два светитеља били су прваци и великаши на двору цара Максимијана који их је поштовао и уважавао због њихове храбрости, верности и мудрости. Када је цар сазнао да су они хришћани сва његова љубав претворила се у гнев нарочито када су отворено одбили да учествују у свечаностима жртвоприношења идолима. Наредио је да им се одузму војничка одела и сви знаци части, достојанства и чина. Потом их је послао у изгнанство у Азију свом намеснику Антиоху. Намесник је покушао да их убеди да се одрекну Христа да би себе спасли бешчашћа, мука и смрти, али оба светитеља остали су чврсти у својој вери.
Свети Вакхо издахнуо је под батинама намесникових војника, а свети Сергије одмах потом био је мучен и посечен у граду Росафу у Сирији. Оба ова мученика и витеза вере Христова страдали су око 303. године.

Света Петка - Параскева

Ова славна светитељка српског порекла рођена је у Епивату, између Силинаврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке, имућни и побожни хришћани, имали су једног сина Јевтимија који се, још за живота родитеља замонашио, а касније постао знаменити епископ мадитски. По смрти родитеља, девица Петка напустила је родитељски дом и започела, Христа ради, подвижнички живот какав је одувек желела. Отишла је прво у Цариград, а потом, до своје старости, живела у Јорданској пустињи у посту и молитви прошавши небројена искушења и патње. У старости, глас са неба позвао је да се врати у родни крај и она је напустила омиљену пустињу. Упокојила се у XI веку, две године по повратку у родни Епиват. Њене чудотворне мошти, током времена преношене су у: Цариград, Трново, опет у Цариград, а одатле у Београд. Сада почивају у Румунији у граду Јашу. У београдској тврђави налази се црква свете Петке где постоји вода (агиазма) која чудотворно лечи све оне који је узимају са вером у Бога и љубављу према овој светитељки.

Свети Лука

Јеванђелист Лука (Lucius, lat. светлост) био је лекар и пријатељ апостола Павла.
Сматра се да је био Грк, родом из Антиохије, од незнабожачких родитеља. Предање тврди да се бавио живописом и да је први насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.
Пратио је апостола Павла на другом и трећем мисионарском путовању, од Филипа до Рима. После смрти апостола Павла, наставио је да проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим земљама. Према предању, апостол Лука је имао 84. године кад су га ухватили идолопоклоници и убили обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској.
Свети Лука је написао Свето Јеванђеље по Луки - треће јеванђеље (по редоследу у Новом завету), и Дела апостолска. Сматра се да је Свето Јеванђеље по Луки написао око 60. године.
Српска православна црква слави Светог апостола и јеванђелисту Луку 18. октобра (по Јулијанском календару), односно 31. октобра по Грегоријанском календару.

Свети Прохор Пчињски

Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље. Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).
Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху. По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи. Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку. Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.
Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.

Свети Димитрије - Митровдан

Рођен је у Солуну. Овај славни чудотворни светитељ био је једино дете добрих и благородних, али бездетних родитеља. Измољен од Бога, као једини и дуго очекивани, с великом пажњом је однегован и васпитаван. Отац му је био војвода, а када је он умро, христоборни Максимијан поставио је Димитрија, уместо оца, за солунског војводу, Посебно царево наређење односило се на прогон хришћана, али Димитрије је супротно наредби, чак јавно исповедао своју веру у Господа Христа. Кад је цар то сазнао, Димитрије је, знајући шта га чека, разделио сав свој иметак и мирно ступио у тамницу спреман на страдање које му предстоји. После неколико дана војници су изболи копљима светитеља, иако су га нашли на молитви. Ту, у Солуну, хришћани су крадом сахранили његово тело и на том гробу су се многи исцељивали. Над тим гробом подигнута је мала црква, а некакав велможа Леонтије, након што се излечио од тешке болести, подигао је над светитељевим моштима много већу цркву. Свети Димитрије сматра се заштитником Солуна, а Руси га сматрају и покровитељем Сибира.

Свети Аврамије

Присиљен од родитеља он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизавао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. године у 70. години живота на земљи.

Свети Козма и Дамјан - Врачеви

Свети Козма и Дамјан, браћа по телу, беху родом из Асије.Отац им беше незнабожац а мајка хришћанка, и звала се Теодотија. После смрти оца њихова мајка посвети све време и труд служењу Христу, еда би васцелим животом својим угодила Богу. И би она онаква удовица какву хвали свети апостол, говорећи: Права удовица и усамљена узда се у Бога, и живи у молитвама и у мољењу дан и ноћ (1 Тим. 5, 5). И као што сама живљаше богоугодно, тако она научи и милу децу своју, Козму и Дамјана, јер их дивно васпита у хришћанској вери и у изучавању Светога Писма, и упути их на сваку врлину. А кад Козма и Дамјан достигоше зрео узраст и утврдише се у беспрекорном живљењу по закону Господњем, они постадоше као два светилника на земљи, сијајући добрим делима. И добише они од Бога дар исцељивања, и даваху здравље и душама и телима, лечећи све болести, и исцељујући сваку слабост и сваку немоћ по људима, и изгонећи зле духове. И они указиваху помоћ не само људима него и стоци, и ни од кога ништа не примаху за то: јер све то чињаху не ради добитка, не ради богаћења златом и сребром, него ради Бога, желећи да љубав своју према Њему изразе љубављу према ближњему. И тим лекарењем међу људима они искаху славу не себи него Богу, и исцељиваху болести ради прослављења имена Господа свога који им је даровао таку лечебну силу. А они избављаху од болести не толико биљем колико именом Господњим, и то без плате и награде, забадава, испуњујући заповест Христову: забадава добисте, забадава дајите (Мат. 10, 8). Због тога их верни и назваше бесплатним лекарима и бесребрницима. И пошто тако богоугодно проведоше свој живот, они скончаше побожно у миру. Но они се не само за живота свог, него и по престављењу свом прославише многим чудесима, као усрдни посредници и дивни исцелитељи како наших болести душевних тако и телесних. А о њиховој некористољубивости и бесплатном лечењу казује се ово:
Жена нека, по имену Паладија, која тешко болесна много година лежаше у постељи и разни лекари јој ништа не могаху помоћи, чу за светог Козму и Дамјана како исцељују од сваке болести и посла по њих са молбом да посете њу која је већ на умору. Света браћа се одазваше њеној молби, одоше њеном дому, и чим свети лекари дођоше к њој, она по вери својој одмах доби исцељење, и устаде здрава, славећи Бога што је слугама Својим даровао таку благодат исцељења. И захвална својим лекарима за толико добро, она жељаше да им што да као дар. Али они ни од кога не примаху ништа, јер не продаваху благодат коју имађаху од Бога. Жена онда реши да бар једнога од њих умоли да прими од ње веома мали дар: узевши три јајета, она кришом оде к светом Дамјану и преклињаше га Богом да прими од ње та три јајета у име Свете Тројице. Чувши име Троједнога Бога, Дамјан прими од ње тај малени дар због велике заклетве којом га она закле. А свети Козма, сазнавши за то касније, веома се ожалости због тога. И када светом Козми дође време да се престави, он остави завештање: да Дамјана не сахране покрај њега, пошто је нарушио заповест Господњу и примио од жене награду за исцељење. Тако се свети Козма упокоји у Господу. Након пак неког времена и светом Дамјану дође смртни час, те се и он пресели из временог у вечни живот. Но људи беху у недоумици где да сахране Дамјана, пошто су знали завештање светога Козме, и не смејаху да светог Дамјана положе крај његовог брата. Док они тако беху у недоумици, изненада дотрча камила, коју раније света браћа беху исцелили од беснила, и проговори људским гласом: да не двоуме него да Дамјана положе покрај Козме, пошто је он примио од жене три јајета не ради награде већ ради имена Божијег. И тако, чесне мошти њихове бише положене заједно у месту званом Фереман.
Једном у време жетве један житељ тога краја изађе да жање своју њиву. Уморивши се од жеге, он оде под храст са намером да се одмори, леже, и тврдо заспа. И док он спаваше отворених уста, њему се кроз уста увуче змија у стомак. А кад се пробуди он продужи жети до сумрака, не знајући шта му се догодило. Но кад се увече врати кући, и после вечере леже да спава, он осети страховите болове у стомаку и поче запомагати. Његово запомагање пробуди све његове укућане, и они дотрчаше к њему, али му не могаху помоћи, јер ни знали нису откуда му толики болови. У тим мукама он громко повика, говорећи: Свети лекари, Козмо и Дамјане, помозите ми! - И одмах свети лекари стигоше са својом помоћи: болесник заспа тврдо, и за време спавања змија изађе из њега истим путем којим је и ушла. Када присутни видеше ово чудо пренеразише се, и прославише свете угоднике Божје. Пошто изиђе змија, човек се онај одмах пробуди и, помоћју светих Бесребрника, потпуно оздрави.
Бејаше у том месту други човек, по имену Малх. Он живљаше у близини цркве светих лекара Козме и Дамјана у Фереману. Намеравајући да крене на далек пут, он одведе своју жену у цркву и рече јој: Ето ја одлазим на далек пут, а тебе предајем Светом Козми и Дамјану под заштиту; ти седи код куће док ти не пошаљем уговорени знак о себи, који ћеш познати да је мој. И када Бог буде хтео, ја ћу ти послати овај знак и узећу те к себи.
Поверивши на тај начин жену своју светим Бесребрницима, Малх отпутова. А после неколико дана ђаво узе на себе обличје једног познаника њиховог, дође к Малховој жени и показа јој знак који њен муж беше означио када јој је говорио: "Ја ћу ти послати знак и узећу те к себи". - Показујући јој тај знак, ђаво јој наложи да пође с њим к своме мужу, и рече јој: Мене је твој муж послао по тебе, да те водим к њему. - Жена одговори: Знак овај знам, али ићи нећу, јер сам поверена светим Бесребрницима Козми и Дамјану. Хоћеш ли пак да с тобом идем к мужу, онда хајде са мном у цркву светих Бесребрника, стави руку на крај олтара и закуни ми се да ми путем нећеш учинити никакво зло. - Ђаво јој даде такво обећање, и отишавши с њом цркви, стави руку на крај олтара и закле се говорећи: Тако ми сила Козме и Дамјана, нећу ти никакво зло учинити путем него ћу те одвести твоме мужу.
Чувши заклетву, жена поверова лажљивоме бесу, прерушеном у обличје познатог човека, и крену с њим на пут. А заводник, узевши је, заведе је у пусто и непроходно место, и хтеде да је тамо измучи и убије. Она пак, видевши себе у крајњој опасности, подиже очи к небу и завапи из дубине срца к Богу, говорећи: Боже, молитвама светог Козме и Дамјана помози ми и похитај да ме избавиш из руку овога убице. - И тог тренутка појавише се брзи помоћници Козма и Дамјан, вичући на ђавола. А ђаво, угледавши их, остави жену и стаде бежати; и добегнувши на високи брег стропошта се у провалију и ишчезе; свети Бесребрници пак узеше жену и одведоше је њеној кући. И жена, клањајући им се, говораше: Благодарим вам, господо моја, што ме избависте од горке погибли. Молим вас, реците ми ко сте, да бих знала коме да узносим благодарност до краја свога живота. - Они јој рекоше: Ми смо слуге Христове Козма и Дамјан, којима твој муж повери тебе одлазећи на пут, и због тога похитасмо к теби у помоћ и благодаћу Божјом избависмо те од ђавола. Чувши то жена паде на земљу од страха и радости, а свеци постадоше невидљиви. И клицаше жена хвалећи и благодарећи Бога и свете слуге Његове Козму и Дамјана. И похитавши у цркву, она са сузама припадаше к икони светих Бесребрника и причаше свима шта се догодило, и како Господ на молитве угодника Својих показа милост Своју према њој. У молитви пак она говораше: Боже отаца наших, Авраама и Исака и Јакова, и праведног потомства њиховог, Ти си ради Три Младића угасио огњену пећ; Ти си помогао Твојој слушкињи Текли на гледалишту; благодарим Ти што си и мене грешну избавио из ђаволове мреже преко угодника Својих Козме и Дамјана. Поклањам се Теби који твориш дивна и преславна чудеса, и славим Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, вавек. Амин.

Свети Георгије - Ђурђиц

Овога дана празнује се пренос моштију светог Ђорђа из Никомидије у Лиду палестинску. Свети Ђорђе пострадао је за време цара Диоклецијана, а пре своје смрти замолио је једног слугу да му тело пренесе у Палестину одакле му је била и мајка и где је имао велико богатство које је по његовој жељи, раздељено сиротињи. Слуга је учинио све како му је било наређено и ту га сахранио. У време цара Константина, побожни хришћани сазидали су красан храм светог Ђорђа у Лиди палестинској, и приликом освећења тога храма, пренели су и сахранили у том храму чудотворне мошти овог светитељa и великомученика Христoвог.

Аранђеловдан

Сабор светог архангела Михаила и осталих небеских сила бестелесних
Од давнина су људи празновали анђеле Божије, али се то често изметало у њихово обожавање. Јеретици су их понекад тумачили као богове или сматрали створитељима читавог видљивог света. На четири до пет година пре Првог васељенског сабора одржан је Лаодикијски помесни сабор, који је својим 35. правилом, установио исправно поштовање анђела. У време римског папе Силвестра и александријског патријарха Александра установљен је празник архистратига Михаила и прочих сила небесних у новембру. Зашто баш у Новембру? Новембар је заправо девети месец од месеца марта који се сматра тренутком стварања света. А девети месец после марта узет је због девет анђелских чинова који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, описао је, ових девет чинова у књизи "О нeбeсној Јерархији". Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.
Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује; престо је Његов пламен огњени; слава Господња је као огањ који пламти. Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени. Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује. После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име "херувим" на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.
Затим - Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, - како то пише свети Василије Велики, - назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.
У средњој јерархији такође постоје три чина светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.
Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих, -Чиме и објашњавају своје име: "Силе", - и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.
Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола. У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала. Служење овога ангелскога чина, по објашњењу светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.
Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере. Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо. Међутим и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (тојест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). - Објашњавајући то, свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: "Трчи, и реци оном младићу", нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. - Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.
Православна Црква на земљи, требајући помоћ светих ангела, празнује сабор свих девет чинова светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, тојест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), тојест од истока, запада, севера и југа. - О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих! За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога свети Архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји. Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!
Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са серафимима и херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!
Такво уједињење светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, - Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

Свети Мрата - Мратиндан

Син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

Свети Јован Милостиви

Рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства васпитаван је као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам. Чувен је због милосрђа и благочешћа. Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благородства, не тражи га у крви него у добродетељи, јер је то право благородство". Његово милосрђе и доброта били су главна одлика његове личности, па је мислио да Бог не може послушати њега ако он не послуша и не помогне убогима и невољницима.
Када су Персијанци кренули на Мисир патријарх је отпловио на Кипар, али се уз пут разболео и у свом родном месту на Кипру преминуо 620. године. Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

Свети Јован Златоусти

Рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу "О свештенству", а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове мошти почивају у Ватикану сем главе која се налази у успенском храму у Москви.

Свети апостол и јеванђелист Матеј

Био је цариник и сакупљач пореза, али на први позив Господа у Капернауму Матеј је кренуо приљежно и пуним срцем за Христом. Написао је Јеванђеље на јеврејском језику и оно је, преведено на грчки, дошло и до нас. По силаску Светога Духа, апостол Матеј проповедао је Јеванђеље у Етиопији, Партији и Мидеји. У Етиопији поставио је за епископа неког Платона, а затим се повукао у молитвену самоћу. Крстио је жену и сина кнеза те земље и кнез нареди војницима да га доведу на суд. Војници никада нису успевали да виде јеванђелисту иако су му чули глас, па је најзад сам кнез одлучио да га ухвати. Мучио га је палећи му ватру на грудима и светитељ најзад помоливши се Богу издахну. Кнез је наредио да Матејево тело, у оловном сандуку, баце у море, али се Матеј чудотворно јавио епископу Платону и рекао му где да нађе његово тело.
Видевши сва ова чудеса, кнез се најзад крстио и примио име Матеја напустивши сва своја земаљска добра, а када је постао и епископ богоугодно је служио Цркви до краја свог живота.

Ваведење Пресвете Богородице

Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Уредивши на тај начин све што беше потребно за свечано и славно ваведење, они кренуше на тродневно путовање од Назарета до Јерусалима. А кад стигоше у град Јерусалим, они свечано уђоше у храм и уведоше у њега одуховљени храм Божји, трогодишњу девојчицу, Пречисту Дјеву Марију. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, као што сведочи свети Тарасије, патријарх Цариградски, који ставља у уста свете Ане овакве речи: Крените девице носећи свеће, и идите испред мене и испред Богородице. - Свети пак родитељи, отац с једне а мајка с друге стране, вођаху нежно и богобојажљиво своју Богом им даровану Кћер. За њима радосно последоваше мноштво сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама, окружујући Пресвету Дјеву, као звезде светлу луну, на удивљење свему Јерусалиму. Тако, са чашћу и славом Свебеспрекорна Девица би уведена у храм Господњи не само од људи него и од Анђела. И то с пуним правом: јер када старозаветни Ковчег који је у себи носио ману, и био само праобраз Пресвете Дјеве, би са великом чашћу унесен у храм Господњи у присуству свега Израиља, утолико пре са највећом чашћу, уз учешће Анђела и људи, требало је обавити увођење у храм оног истинског одуховљеног ковчега који је имао носити у себи ману - Христа, Преблагословену Дјеву, унапред изабрану за Матер Богу.
У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати Мати Великога Архијереја који је прошао небеса. Приводећи је к црквеним вратима света Ана, као што пише свети Тарасије, говораше овако: Хајде, кћери моја, к Ономе који је тебе даровао мени! Хајде, Кивоте освећења, к милостивоме Владици! Хајде, Врата Живота, к милосрдноме Дароваоцу! Хајде, Ковчеже Логоса, к храму Господњем! Уђи у цркву Господњу, Радости и Весеље света! - А Захарији, као пророку, архијереју и сроднику своме, она са Јоакимом рече: Прими, Захарија, чисту сеницу; прими, свештениче, беспрекорни Ковчег; прими. пророче, Кадионицу невештаственог жара; прими, праведниче, Духовни тамјан! - И још праведна Ана, како казује свети Герман, рече архијереју: Прими, пророче, моју Богом ми даровану кћер; прими, и увевши је посади на гори светиње, у припремљеном обиталишту Божјем, ништа не испитујући док Бог који Ју је позвао овамо не открије Своју коначну намеру о Њој.
Пред храмом беше, пише блажени Јероним, степениште са петнаест степеница према броју петнаест степеника псалмова, јер се на свакој од тих степеница певао од стране свештеника и левита по један посебан псалам. Праведни родитељи дигоше Дјеву на прву степеницу, а она онда сама убрзо узађе до врха, окрепљена невидљивом силом Божијом. И сви се удивише угледавши трогодишњу девојчицу како по степеништу тако брзо узиђе сама. Нарочито се удиви томе велики првосвештеник Захарија, и као пророк, по откривењу Божјем, унапред провиђаше будућност ове Дјеве, јер он, као што каже Теофилакт, би обузет Духом. Исто тако и свети Тарасије говори о томе да Захарија, испунивши се Светога Духа, ускликну: О, Девице чиста! О, Дјево несаблажљива! О, Девице прекрасна! О, женама украсе! О, кћерима красото! Ти си благословена међу женама! Ти си свеирослављена чистотом! Ти си запечаћена девственошћу! Ти си разрешење Адамова проклетства! Захарија, узевши Девицу за руку, вели свети Герман, радостан душом уведе је у Светињу над Светињама.И Девица, веселећи се и веома радујући се, уђе у дом Господњи као у двор: јер иако беше мала по узрасту, имађаше само три године, ипак Она беше савршена благодаћу Божјом, као унапред позната и унапред изабрана Богом пре стварања света.
Тако Пречиста и Преблагословена Дјева Марија би уведена у храм Господњи. При томе првосвештеник Захарија учини необичну и за све чудновату ствар: он уведе Девицу у саму скинију, звану "Светиња над Светињама", која се налазила иза друге завесе и у којој беше Ковчег завета, окован одасвуд златом, и херувими славе који осењаваху олтар, куда није било допуштено улазити не само женама него чак и свештеницима, a куда је могао улазити једино првосвештеник, и то једном у години. Тамо првосвештеник Захарија додели Пречистој Дјеви место за молитву. Свима пак осталим девицама, које живљаху у храму до одређеног доба, додељивао је, по сведочанству светог Кирила Александријског и светог Григорија Ниског, место за молитву између цркве и олтара, где касније и би Захарија убијен. Ниједна од тих девица није нипошто могла приступити к олтару, јер им је то било најстрожије забрањено од стране првосвештеника. Пречистој пак Дјеви, од времена њеног ваведења, ни једног тренутка не беше забрањено улазити у унутарњи олтар иза друге завесе и молити се тамо. To учини првосвештеник по тајанственом научењу од Бога.
Како казује блажени Јероним, праведни родитељи Јоаким и Ана принесоше Богу са преблагословеном ћерком својом и дарове, жртве и паљенице, и добивши благослов од првосвештеника и светога сабора свештеничког, вратише се са својим сродницима дома и приредише велико угошћење, веселећи се и благодарећи Бога.
Преблагословена пак Дјева у почетку свога живљења у дому Господњем би смештена у дом за девице: јер храм Јерусалимски, подигнут Соломоном, a пo разрушењу обновљен Зоровавељем, имађаше многе домове за становање, као што пише Јосиф, древни историчар јеврејски. Одвојено становаху удовице које су дале завет Богу да до смрти своје чувају чистоту своју, као пророчица Ана, кћи Фануилова; одвојено становаху људи, звани назореји, који слично монасима живљаху безбрачно. Сва та лица служаху Господу при храму и добијаху издржавање из прихода храма. А остала здања беху одређена за боравак путницима и гостима који су долазили издалека у Јерусалим на поклоњење.
Трогодишња девојчица, Пречиста Дјева Марија, као што је речено, би смештена у дом за девојчице при чему Њој беху додељене девојчице, старије по годинама од Ње и искусне у писању и ручном раду, да би се Богородица одмалена научила и писању и ручном раду заједно. А свети родитељи њени Јоаким и Ана посећиваху је често. Нарочито Ана, као мајка, долажаше врло често да види своју кћер и да је поучи. По сведочанству светог Амвросија и историчара Георгија, Дјева брзо изучи одлично Јеврејско старозаветно Писмо. И не само Писмо него одлично изучи и ручни рад, као што о томе говори свети Епифаније: "Беше Дјева оштроумна и пуна љубави према учењу; она се не само поучаваше у Светоме Писму, него се вежбаше и у предењу вуне и лана и у шивењу свилом". Какво беше живљење Пречисте Дјеве у детињству њеном, то блажени Јероним описује овако: "Блажена Дјева још у детињству свом, када беше при храму са осталим девицама, вршњакињама својим, живот свој провођаше по строгом поретку: од раног јутра па све до девет сати Она стајаше на молитви; од девет па до три сата после подне Она се бављаше ручним радом или читањем књига; а од три сата после подне Она опет отпочињаше своју молитву, и не престајаше молити се док Јој се не јави анђео, из чијих руку Она навикну примати храну. И тако Она све више и више непрестано растијаше у љубави к Богу". У то време када Она из дана у дан растијаше и јачаше духом, Она се и у подвизима усавршаваше, а кроз трудољубље њено увећаваше се и молитва њена, јер узлажаше из силе у силу, док је не осени сила Свевишњега. O јављању анђела који јој је доносио храну, видео је првосвештеник Захарија, о чему говори св. Григорије Никомидијски: "У то време када Она из дана у дан растијаше, растијаху у Њој и дарови Светога Духа, и Она борављаше с анђелима. To и Захарија дознаде: јер када он, по обичају свештеничком, беше у олтару, он виде да неко необичног изгледа разговара са Дјевом и даје Јој храну. To беше јавивши се анђео. И удиви се Захарија, и размишљаше у себи: Каква је ово нова и необична појава? Наизглед анђео, и говори са светом Девицом; Бестелесан по обличју доноси храну која храни тело; невештаствен по природи даје Дјеви вештаствену котарицу. Јављање анђела овде бива само свештеницима, и то не често; а женскоме полу, па још тако младој Девици, долазак анђела, очигледан сада, представља нешто сасвим необично. Да је Она удата, па притом нероткиња, и молила се Богу да јој да порода, као што се некад молила Ана, ја се не бих чудио овом призору који видим. Али Девица се не моли за такво нешто; међутим анђео се свагда, као што и сада видим, јавља Њој. Због тога мене обузима још веће чуђење, и ужас и недоумица: шта ће бити из овога? Какву ће благовест објавити анђео? И каква је храна коју он доноси? Из каквог се хранилишта она узима? И ко је уготови? Каква рука умеси овај хлеб? Јер анђелима није својствено бринути се о телесним потребама; и мада су многи храњени од њих, ипак ту је храну спремала људска рука. Анђео који је служио пророку Данилу, мада је и могао силом Свевишњега да сам а не преко другога изврши оно што му је било наређено, ипак посла за ово Авакума са зделама, да необична појава анђела и необична храна не би уплашили храњеног Данила. Овде пак Девици долази сам анђео: ствар пуна тајанствености и изазива у мени недоумицу: Она се у детињству удостоји таквих дарова, да Јој служе Бестелесни. Шта је то? Да се неће на Њој збити предсказивања пророка? Да није Она циљ нашег очекивања? Да неће од Ње примити природу Онај што ће добровољно доћи да спасе род наш? Јер је тајна ова предсказана још раније, и Логос иште Ону која би могла послужити тајни. И зар није друга предизабрана да послужи овој тајни, него управо ова Девица коју гледам? Како си блажен доме Израиљев, из кога је изникло такво семе! Како си блажен, корену Јесејев, из кога је израсла ова шибљика која ће произвести свету цвет спасења! Како је славан спомен оних који су ову родили! Како сам блажен и ја који се наслађујем оваквим виђењем и такву Девицу припремам за невесту Логосу!"
Боравећи тако са анђелима у Светињи над Светињама, Пречиста Дјева зажеле да вечито живи у ангелској чистоти и чедној девствености. По сведочанству светих учитеља: Григорија Ниског, Јеронима и других, ова Дјева заветова своју девственост Богу, јер у Старом Завету беше необично да девојке не ступају у брак, пошто брак беше у већем поштовању него девственост. Међутим Пречиста Дјева прва у свету претпостави девственост браку, и заручивши себе Богу служаше My дан и ноћ у чистој Својој девствености; а Пресвети Дух, по благовољењу Бога Оца, припремаше у Њој обиталиште Богу Логосу. Стога нека је Пресветој, Једносушној и Нераздељивој Тројици слава и благодарност, а Пречистој Владичици нашој Богородици, Приснодјеви Марији част и хвала од свих нараштаја вавек. Амин.

Преподобни Алимпије Столпник

Слуга Христов Алимпије рођен је у Адријанопољу граду Пафлагонијском. Господ га изабра Себи на службу још од утробе матере. Јер као трудна и пред сам порођај мати његова имаде ноћу овакво виђење: учини јој се да она држи на рукама веома лепо јагње, које на роговима својим имађаше две запаљене свеће. - А када дође време да се роди Алимпије, јака Божанска светлост испуни собу: то беше предзнак будуће светлости врлина његових, пошто је он имао постати светилник света. А када по порођају мати његова заспа, она у сну имаде овакво виђење: сви житељи града стичу се у њену собу и окружују новорођенче певајући псалме и све штене песме. - Ова виђења мати запамти, слажући их у срцу свом и питајући се: Шта ли ће бити од овога детета? Кроз неко време њој умре муж, и она се не хте поново удавати, него удовиштво своје стаде проводити у посту и молитви, живећи Христу у чистоти и предајући себе и сина промислу Његовом, јер је Он Отац сирочићима и удовицама. А кад одгаји свога сина, она га, - као некада Ана Самуила-, одведе цркви и предаде на службу Багу уручивши га Адријанопољском епископу, блаженом Теодору. Духом провидевши благодат Божију која беше у дечаку, епископ га силно заволе и поче га учити Светоме Писму. А када Алимпије одрасте, он превазиђе своје врснике мудрошћу и знањем; и беше вољен од Бога и од људи због доброг владања свог и великих врлина својих. Алимпије беше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспрекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и за ђакона рукоположен; и служаше беспрекорно Богу. После извесног времена у Алимпија се појави жеља за усамљеничким животом: да живи у молитвеном тиховању, усрдно служећи јединоме Богу и наслађујући се непрестаним богомислијем. Ову жељу срца свога он откри праведној матери својој, која, слично пророчици Ани, не одлажаше од цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ; јер она давно све своје имање раздаде сиромасима, и уневести се Христу, и би постављена за ђаконису. Тој богоугодној слушкињи Господњој, а матери својој, свети Алимпије каза своју намеру, рекавши јој: Хоћу да идем на исток, јер чујем да тамо, у пустињама, живе у молитвеном тиховању многи свети оци; настанићу се с њима, и постараћу се, уз помоћ Божију, да подражавам њихове врлине. А ти, мати моја, моли се за мене, да Господ управи пут мој по Својој светој вољи и да My угодан буде овај мој потхват. Ни најмање растужена због растанка са сином, мати подиже к небу руке своје, усрдно се помоли Богу за њега, па га онда благослови и отпусти с миром. He рекавши никоме сем матери, блажени Алимпије напусти Андријанопољ, и запаљен божанственом жељом хиташе путем као јелен на изворе водне. Вест о његовом одласку силно ожалости епископа Теодора, клир и мирјане, јер се лишише тако доброг сажитеља који примером свог врлинског и равноангелског живљења украшаваше Цркву Божију и беше од велике користи вернима побуђујући их на подвиг. Епископ одмах разасла људе на све стране да траже блаженог Алимпија, и након много дана пронађоше га у Евхаиту о празнику светог мученика Теодора. Али га са великом муком, нешто молбама нешто претњама, једва успеше вратити у отачаство. Јер Богу не беше угодно да се Пафлагонија лиши таквог светилника свог, којим се многи извођаху из таме и греха на светост богоугодног живота. Вративши се к својима, блажени Алимпије силно туговаше што му путовање би ометено и што му се жеља не оствари. Али Бог сваке утехе утеши његову тугу једним божанским виђењем. Јер неки диван човек, боље рећи - анђео Божји, јави се блаженоме Алимпију и рече му: He тугуј, Алимпије, што си враћен са жељеног пута. Добро знај: свето је свако место које човек који љуби Бога изабере да побожно и богоугодно живи.
Утешен овим виђењем, Алимпије преста туговати и продужи свој монашки живот усрдно се подвизавајући и служећи Богу. Ипак њега не напушташе жеља да се повуче и усамљенички живи у неком пустињском месту. Због тога он много пута одлажаше из келије и обилажаше околне горе, поља и шуме, иштући место, згодно за богомислије. И једном, попевши се на гору, јужно од града, он нађе на њој високо и живописно место, удаљено сасвим од градске вреве, и оно му се веома допаде. Затим он донесе алат за копање, и ископа бунар. При томе он, не толико копајући мотиком колико Богу се усрдно молећи, изведе из земље воду. Пошто заврши тај посао, блажени Алимпије оде к епископу и моли га да му допусти живети тамо и цркву подићи. Но епископ, ма да не беше против те жеље његове, ипак тајно посла слуге да бунар затрпају камењем и заспу земљом. Јер епископу се није хтело да блажени Алимпије живи на том месту, пошто гора бејаше врло висока, усто далеко од града, и скоро неприступачна за свакога који би хтео да посети угодника Божјег. Епископ је желео да се Алимпије настани ближе граду и на згоднијем месту. Међутим, када блажени Алимпије виде да је његов бунар затрпан, он напусти ту гору и стаде тражити себи друго место у околини града.
Пред самим градом налажаше се једна пустиња, пуна древних гробова незнабожачких; притом насељена легионима нечистих духова. Због тога се сви бојаху тога места и "ико није могао проћи туда услед страхота, чињених од стране демона. Видећи да сви избегавају ту пустињу, блажени Алимпије се настани тамо у једном гробу незнабожачком; на врху пак тог гроба бејаше стуб, и на стубу идол. Разбивши идола, као иловачни суд, преподобни постави на његовом месту часни крст. И тако, не бојећи се демонских страшила и нападаја, он поче живети тамо, оружјем крста и стрелама молитава својих одгонећи далеко од себе пукове демона.
Једном у сну преподобни Алимпије виде нека два чесна мужа, обучена у свештеничке ризе; и они му рекоше: "Зашто си нас, човече Божји, оставио да те тако дуго чекамо овде? Ако си ти тај Алимпије, који је од Бога предзначен да освети ово место и умножи на њему славословље Божије, онда одмах отпочни тај посао који треба да обавиш". - Пренувши се из сна, преподобни се зачуди речима јавивших се мужева, не знајући ко су они, и шта он треба да чини на овом месту, да би се умножило славословље Богу. Ускоро потом ваљало је епископу Адријанопољском Теодору путовати неким послом к цару, и блажени Алимпије беше дужан да га прати као клирик. Покоравајући се вољи свога архијереја, Алимпије пође и против своје жеље, и праћаше га све до Халкидона, где је епископ намеравао да се укрца у лађу и отплови у Цариград. За то време Алимпије уђе у једну цркву на обали морској, и помоливши се задрема. И гле, њему предстаде у виђењу нека прекрасна девица, сијајући као сунце и рече му: Устани брзо, Алимпије! - А он, дивећи се њеној лепоти, упита је: Ко си ти, госпођо, и зашто ми наређујеш да брзо устанем? - Ја сам Ефимија, слушкиња Христова и мученица, одговори она. Устани, и ако хоћеш хајдемо у твоје отачаство! Воља је Божја да ти будем сапутница и помоћница. Када света мученица изговори те речи, Алимпије се пробуди, и не виде никога пред собом, само срце своје нађе препуно духовне радости. И њему би јасно да Бог хоће да се он врати у своје усамљеничко молитвено тиховање. Стога, оставивши епископа, он се врну у своје отачаство, имајући као сапутнике невидљиву помоћ и молитве свете великомученице Ефимије, чији лик и слатку беседу он сво време чуваше у срцу свом и радоваше се духом. Дошавши у Адријанопољ, на своје усамљеничко пустињско место он намисли подићи на том месту цркву у име свете Ефимије. Али он не имађаше потребна средства за то, јер, раздавши све своје имање и следујући осиротелом нас ради Христу, он као убожјак није имао ни злата, ни сребра, ни бакаруша у појасу своме. Тада он замоли своје знанце међу грађанима и суседима да му помогну. А они, дознавши његову жељу, даваху му ревносно и усрдно све што беше потребно, и за кратко време међу незнабожачким гробовима би подигнута црква у име свете великомученице Ефимије. А кад копаху темељ, светом Алимпију се поново јавише она два гореспоменута мужа у јерејским одеждама. Један од њих држаше у руци Кадионицу и кађаше темељ, означујући тиме како ће ту бити велика црква, а други певаше: "Осана месту овом!" Ко беху та два мужа, не зна се. Али након извесног времена тамо бише обретене нетљене и миомирисне мошти та два мужа, који се двапут јавише преподобном Алимпију у виђењу. И по његовом наређењу те свете мошти бише положене у цркви, њиме подигнутој. Још пре освећења цркве легиони демонски, видећи да ће старањем светог Алимпија, њихово обиталиште постати насеље светаца, и да оде где беху њихови привиди и страшила сада почиње наступати Божја благодат, јурнуше са страховитом виком и дреком на новоподигнуту цркву и светитељеву келију, желећи да до темеља сруше грађевину и да, уплашивши светог Алимпија, отерају га одатле. У своме бесу демони викаху разним гласовима, као разјарене звери или као помамљени ратници; но Христов војник одмах стаде на молитву, наоружа се њоме као непобедивим оружјем, и тог часа победи привидну силу демонску, те демони побегоше са стидом, као прах развејан ветром.
Пошто црква би освећена, почеше из града долазити људи да славослове Бога и слушају душекорисна поучења светитељева. Тада преподобни Алимпије, наоружавајући се још силније против невидљивих непријатеља, узиђе на столп (= стуб), слично светом Симеону, првом столпнику, и стаде као на стражу, издалека примећујући наступајуће пукове демона, и јуначки се борећи с њима дан и ноћ. Но демони, иако свагда биваху побеђивани од њега, ипак не престајаху са својим безочним нападима на њега. Једном ноћу зли дуси почеше се камењем бацати на светог Алимпија, задајући му тешке повреде. Трпећи то каменовање, светитељ говораше демонима: Шта је вама до мене, човеконенавидни и пагубни демони? Што се узалуд узбуђујете, и пакосно устајете на слуге Божије? Ово камење које ви бацате на мене, сведочиће пред Христом у дан другог доласка Његовог о вашој бестидној дрскости и злоби. Знајте да ја ни у шта не рачунам ваше бацање камења на ме, и сматрам то као дечју играчку. Ево, ја ћу склонити ове танке дашчице што ми служе као кров над главом, да бих несметано примио од вас каменовање и претрпео ради Господа оно што претрпе свети првомученик Стефан. Ви њега убисте рукама Јевреја, и са тим Јеврејима наследићете пакао огњени. - Чувши ове речи и схвативши да је непобедиви страдалац готов претрпети све ради Бога, демони се разбежаше са тог места на све стране. To чуше неки људи који те ноћи пролажаху туда, а видеше и демоне који у разним обличјима бежаху са тог места ридајући, запомажући и вапијући: "Алимпије нас истера из нашег обиталишта! Куда да се денемо? Нама нигде нема места!"

Свети Андреј

Рођен је у Витсаиди, био је рибар као и његов брат апостол Петар. Најпре је био ученик Јована Крститеља, али када је видео Господа Исуса пошао је за њим као први апостол и привео вери и свога брата Петра. По силаску Светога Духа, првом апостолу Андреји пало је у део да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, затим Подунављу и Русији око Црног мора и, најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу где је и пострадао. У Византији је поставио првог епископа - светог Стахија; у Кијеву је побо крст на висину и прорекао сјајну хришћанску будућност руском народу; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу превео је много народа у веру и поставио им свештенике и епископе. У граду Патрасу придобио је многе за веру Христову, а међу њима су били брат и жена царског намесника Егеата. Намесник је због тога наредио да се свети Андреј разапне на крст. Докле год је био жив, са крста је говорио окупљеним хришћанима многе корисне поуке и усрдно се молио Богу. Предао је своју душу Господу 62. године, а његове мошти пренете су у Цариград. Светитељева глава сада се налази у Риму, а једна рука у Москви.

Свети Никола - Никољдан

Овај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији као јединац син богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Свој духовни живот започео је у манастиру "Нови Сион" код свог стрица, светог Николаја епископа патарског. По смрти родитеља, вођен чудесним небеским гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо после тога постао је архиепископ мирликијски те је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу али је и тамо настављао своје проповеди. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, и ту, у борби за истину ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе. Чудесним јављањем Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен је овај правдољубиви светитељ на Сабор и у службу. Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама, а он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости кратко је боловао и упокојио се 343. године.