Мина Караџић
Њено пуно име је Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић, рођена је у Бечу, 30. јуна 1828. године. Била је сликарка и књижевница, кћерка реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића и Бечлијке Ане Марије Краус.

Њени родитељи Вук и Ана имали су тринаесторо деце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости до 1852. године (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). Вилхелмина - Мина и Димитрије рођени су истог дана са размаком од осам година (12. јул 1828. и 1836). Димитрије је био кадет Инжињерске академије у Клостербруку.

Рођена је у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца: Бранко Радичевић, Ђура Даничић, прота Матеја Ненадовић, Његош, кнез Михаило Обреновић, Стеван Книћанин, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, Димитрије Тирол, патријарх Јосиф Рајачић, црногорски кнез Данило,... као и Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Павел Шафарик, руски научник Срезњевски, и многи други. Осим немачког језика научила је рано француски, а потом и италијански, од 15. почела је да учи српски, а од 19. године енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликарства. Часове музике држао јој је Густав Гросман. О њеном образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге немачких, француских и енглеских писаца.

Мина је вредно учила - најпре цртање, код капелана Пфајфера, а средином 50-их година наставила је усавршавање у атељеу Фридриха Шилхера, затим код живописца Грубера. Своме оцу је помагала као секретар у пословима и пратила га на путовањима. Путујући са оцем, посетила је галерије у Венецији (1847.), Берлину (1849. и 1854.), Дрездену (1854). Желела је да се усавршава у Петрограду, али није успела да добије стипендију.

Са тридесетак година већ је ушла у Кукуљевићев „Словник умјетниках југославенских“, недуго затимо и у Вурцбахов (нем. Constantin von Wurzbach) „Биографски лексикон“, а почетком 20. века нашла се међу 216 знаменитих Срба у делу „Знаменити Срби XIX века“ Андре Гавриловића.

У мају 1858. са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице, болешљивог и умног професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића (1826-1859). Венчање је било у Саборној цркви. Имали су сина Јанка.

Алекса је умро крајем 1859. после годину и по брака, био је оболео „од очију“. После неког времена умро јој је и отац Вук (1864). Затим се више година бринула о тешко болесној мајци Ани. Ана Краус (1798—1876) је 1868. имала мождани удар од кога јој се одузела десна страна и моћ говора, Мина је неговала до краја живота 11. августа 1876. године.

Син Јанко је имао непуна три месеца када је 1859. остао без оца. Отишао је у Русију на школовање, одакле је 1876. дошао као добровољац у Србију и учествовао у српско-турском рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију где је умро 1878. године. Овим догађајима додаје се и смрт њеног брата Димитрија Караџића (1836—1883) у Петрограду. После тога Мина је остала као једини потомак Вука Караџића и са њом је 1894. угашена Вукова лоза.

Умрла је 12. јуна 1894. у Бечу од уремије. О државном трошку пренета је у Београд и сахрањена у гроб њеног мужа Алексе на Ташмајдану. Почетком 20. века њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића.

Сликарски и књижевни рад

Њено сликарско дело чини педесетак радова, углавном су то портрети у уљу, акварели и цртежи кредом. Радове није ни потписивала, ни датирала. Портретисала је особе са којима се сретала свакодневно, у кући родбину, ликове, пријатеље, децу, госте, војводе из Црне Горе, депутирце из Босне... Сликала је и копирала и религиозне мотиве.

Најпознатије слике:

• Аутопортрет,
• Портрет брата Димитрија,
• Старица са белом капом,
• Марко Краљевић са топузом,
• Марко Краљевић са шестоперцем,
• Млади црнац,
• Црногорац,
• Грчки делија,
• Бошњак са црвеним саруком,
• Портрет девојчице са црвеном марамом,
• Девојчица у карираној хаљини,
• Женски портрет,
• Старац са дугом косом,
• Младић с брадом

Према речима историчара сликарства, њене слике су зрење грађанског бидермајерског класицизма, оплемењеног топлом хроматиком, венецијанском црвеном.

Превела је књигу „Српских народних приповједака“ на немачки језик, а Вук је тај превод посветио Јакобу Гриму који је написао предговор. Писала је стихове и прозу. Била је у пријатељству са песникињом Милицом Стојадиновић Српкињом.